Žitija Sveti Stefan Dečanski, Sveti Car Uroš, Sveti Knez Lazar, Sveti despot Stefan Lazarević, Dušanov zakonik

Čitava srednjovekovna književnost stvarana u tišini manastirskih zidina, uz titravu svetlost sveća, odraz je smirenja pred onim koji jedini prodire u najskrivenije dubine uma i srca ljudskoga.

Srednjovekovni pisac ne izmišlja, već ističe da sve kazuje ili kao očevidac ili kao slušalac i sakupljač građe.

Ko je danas čovek koji drži pred sobom ove srednjovekovne spise?

Može li mu se oko navići od blještave svetlosti re-klama na niti redova pisane reči nastale u tišini uz svetlost sveće?

Ima li strpljenja za ritam liturgije, za obred koji nikad nije zatvoren, ni okončan čiji je kraj i novi početak i to svagda početak humanizovane večnosti?

Može li u zaglušujućoj buci savremenog sveta, u galopirajućem ritmu sablasnih jahača čuti i razumeti sebe? Ritam sopstvene duše, puls predaka, šum korena koji nas vežu za ovu Zemlju, za prirodu i cikluse čiji smo deo.

Srednjovekovni pisac omeđen je tišinom, hladnim zidovima kelije, tamom ratničkih pohoda pred kojima beži u molitvu, u slavljenje dela velikomučenika i bogougodnika. Trpljenje je njegova stvarnost, ali on krade snop svetlosti koja se probija kroz pukotinu i od nje stvara lestvicu kojom će se uzdići na visinu...