Nigde nikog, nemamo kud

Tema knjige – osnovna ideja

Nigde nikog, nemamo kud nije samo naslov – to je poetski vapaj u vremenu kada reč gubi smisao, a društvo tone u apatiju. Matija Bećković, jedan od najznačajnijih srpskih pesnika, donosi zbirku stihova koji preispituju našu kolektivnu savest i ogoljavaju lice sveta u moralnom i duhovnom rasulu.

Ova poezija je istovremeno i svedočanstvo i opomena. Ona beleži trenutke u kojima se osećaj usamljenosti pretače u prkos, a nemoć prerasta u umetnički čin. Bećković svojim karakterističnim, oštrim i ironičnim glasom iscrtava mračnu panoramu savremenog društva – galeriju poltrona, plaćenika i cinika, ali i usamljene figure koje odbijaju da se pokore.

Radnja knjige

Naslov knjige poezije Nigde nikog, nemamo kud nosi snažnu i višeslojnu poruku: u njemu se ogleda osećaj usamljenosti, bespomoćnosti i egzistencijalne teskobe. Ovo je poetska hronika društva u duhovnom i moralnom raspadu.

Nigde nikog, nemamo kud je krik u tišini jednog umornog sveta. Kroz ritam oštre misli i slike nagrđene stvarnosti, pesnik ispisuje mračnu sliku društva – galeriju poltrona, cinika, plaćenika i izgubljenih duša. Njegovi stihovi nisu uteha – oni su poziv na buđenje, ali i svedočanstvo o usamljenosti u vremenima kad društvo bezlično korača unazad.

Sa stilom koji podseća na urlik, ova poezija ne traži publiku – traži savest. I dok „zadah mržnje, bestiđe i besuđe“ lebdi nad scenom, čovek ostaje usamljeni nosorog – poslednji koji odbija da se prikloni.