Zakoni

Dijalog Zakoni, u kojem je izneta skica jednog pravednog grada, obimom je najduže, a po svemu sudeći i najpoznije delo velikog grčkog filosofa Platona, napisano u vreme kada njegovo životno i misaono iskustvo nije dozvoljavalo iluzije u pogledu čovekovih političkih kapaciteta. On se ovde vraća misaonom poduhvatu iz dijaloga Država, filosofskom utemeljenju pravedne ljudske zajednice. Odgovora na pitanje kakva je svrha zakona koji se donose u nekoj ljudskoj zajednici (a svaka zajednica ima svoje zakone): ta svrha je postizanje sreće i vrline kod članova zajednice (građana).

U Zakonima, ljudi koji bi bili bez zakona, upoređuju se sa divljim zverima. Ali u ovom dijalogu nomos nije shvaćen isključivo kao suprotnost prirodnom stanju, nego i kao činilac racionalnog poretka, pa bi bezakonje zapravo predstavljalo njegovo narušavanje, i utoliko bi moglo da se nazove neprirodnim.

Zanimljivo je da se buduća Magnezija prikazuje kao „drugi najbolji grad“. Onaj „prvi“, zaista najbolji, jeste grad opisan u dijalogu Država, čije najvažnije karakteristike su zajednička svojina i podela građana na tri osnovna staleža – ali to je savršen, postojećim ljudskim zajednicama nedostupan ideal, i u njemu bi, kako Platon kaže, mogli da žive samo bogovi ili njihova deca, ne i stvarni ljudi. Horizont Zakona je, nasuprot tome, oblast politički ostvarivog, horizont zajedničkog života koji uvažava stvarne ljudske nejednakosti i nesavršenosti.

***

Veliki stilista, Platon je i u Zakonima ipak pokazao deo svog majstorstva. Dijalog počinje in medias res, čitalac ulazi u jedan razgovor koji već neko vreme traje, čime verovatno Platon sugeriše da se u dijalogu obrađuju pitanja koja su stalan predmet diskusija među njegovim savremenicima.