Knjiga koje nema

Knjiga Koje Nema je dugo čuvana tajna autora. Zasnovana na istinitim snovima Profesora Bumbaretija, Mantela, Samona, Vilibalda i Malog Arleka, govori o tajni koju su godinama čuvali a koja je naposletku sačuvala njih…

Putovanje od šest dana, kroz čudovito lep primorski gradić Sanpadeo, kreće sa Ostrva Smokvi preko Ulice Mačka Koji Govori Ali Neće, penje se na brdo Panšminjon i to na Divojarčev Greben, spušta se na Karentinu Pita Bezbradog, prolazi pored Stare Školjkare i Azila Za Ptice Lutalice, da bi završilo na travnjaku pod crveno-belim lilihip svetionikom…

I zaista, nekih desetak metara dalje, krupni tamnosmeđi jarac postavio se na sred staze kao šerif, i svako ko pomisli da se ne treba plašiti koze, pa čak ni poludivlje koze sa Nagnute Visoravni, mora raščistiti s tim da to i nije nikakva koza, nego glavom Her Bert, što znači da ni to “nešto” na njegovom desnom rogu ni slučajno nije ukras za božićnu jelku…

-Mantelo? Nemoj mi reći da je ovo stvarno… Her Bert?

Jarac je na pominjanje svog imena skrenuo pogled ka Profesoru tako pronicljivo, da mu je ovaj najozbiljnije otpozdravio klimanjem glave. Pokušao je na brzinu da se seti koliki bi to mogao biti životni vek planinskih jarčeva, mada bi upravo on, kao neko ko živi od bajki, i pre svih morao znati da oko toga nikad ne treba praviti pitanje…

-Dabome da je Her Bert, ko bi drugi bio? Ne vidiš trumpetu? Lepo sam rek’o da se ti bez mene o’de ne bi snaš’o… A, di si mi ti, Herberte moj dobri? Vid’ šta sam ti opet don’o!

Iz zembilja koji mu je Rozaluška spakovala, potegao je ogromnu šargarepu, toliku da je Profesor pomislio da je možda i nju sa ostalim nemanima tog jutra izvukao mrežom sa dna mora. Kad je maločas ugledao Mantela pred ateljeom, zapitao se šta li mu je to ženica spremila “za užinu”, kad je zbog toga trebalo poneti toliki zembilj, ali sad je video da je zembilj vredelo poneti i samo zbog ove šargarepe. Jarac je mrkvu onjušio znalački, kao tompus, a tako ju je nekako i uzeo među zube, grickajući je najsitnije što se bez ruku može izvesti. Otrljao se o ribara gotovo umiljato, frknuo prijateljski prema Profesoru Bumbaretiju, a onda i Kapetan Fisa začikujući dotakao njuškom, kao da joj daje na uvid taj “okovani” desni rog, koji je sve vreme zagledala…

-Šta mu je to, gospodine Bumbareti? Futrola za rogove? Izgleda mi kao neka truba?

Profesor je prigrlio Her Berta kao jagnje, jer u njemu više nije bilo ni traga od onog kavgadžije koji se minut pre toga isprečio pred njih, mada greše svi koji su i na čas pomislili da se opevani Čuvar Visoravni može podmititi šargarepom, pa ne znam kolika da je? Iskusni jarac je jednostavno prepoznao dečake koji su ranije dolazili mnogo češće, kad je Ovaj Što Uvek Donosi Šargarepe još bio bez brkova, a Ovaj Što Obično Donosi (Zagrižene) Ušećerene Jabuke, bio bez tog smešnog šešira…

-E, to ću već jednom morati potanko da vam ispričam, Kapetane Fis! Bio je tu neki poštar, novajlija, koji je umislio da može tek tako da se producira po Visoravni… Drzak, osion gradski momak, koji je jednom čak pokušao i da nogom odgurne Her Berta, pokušavajući da silom otvori vrata tunela, ali… Nije to bilo presudno… Preterao je tek kad je ovom malom poštarskom trubom počeo da prestravljuje koze, među kojima je bila i Dagmar…