Oblomov

Roman Oblomov Ivana Aleksandroviča Gončarova, objavljen 1859, postigao je ono što je najređe u literaturi: status ne samo vrhunskog književnog ostvarenja koje svedoči o svom vremenu već i dela koje je postavilo dijagnozu jednog duševnog stanja, koje je po njemu i dobilo naziv oblomovština.

Ono od čega je oboleo junak Gončarovljevog romana Ilja Iljič Oblomov kobna je kombinacija hronične bezvoljnosti, društvenog parazitizma, osećanja dosade s pripadajućim jalovim kontemplacijama o besmislu postojanja i posledičnom odsustvu želje za istinskom komunikacijom i bilo kakvim delanjem – pa i za samim životom. Svaki od tih simptoma u Oblomovu je izveden do krajnosti, te on ne može da pronađe nijedan valjan razlog da uopšte ustane ujutru iz kreveta: ,,Ležanje Ilji Iljiču nije bilo neophodno, kao što je bolesniku ili nekom kome se spava, ni preko potrebno, kao umornom čoveku, niti je u tome uživao kao lenjivac, to je za njega bilo normalno stanjeˮ.

Oblomov je, drugim rečima, suvišan čovek, ,,osoba koja je izgubila poentu, mesto, prisustvo u životuˮ, kako je jedan kritičar opisao ovu vrstu književnih junaka, kojoj u ruskoj književnosti pripadaju i Puškinov Onjegin, Ljermontovljev Pečorin ili Turgenjevljev Ruđin. Definisani u prvoj polovini 19. veka kao istovremeni simptom društva u raspadanju i nove osećajnosti sveta u nastajanju, suvišni ljudi postali su i ostali tipske figure do naših dana. U Oblomljevom odrazu se –makar delimično i ponekad –prepoznaju mnogi i od današnjih čitalaca, za šta je zaslužna neprolazna hipnotička sugestivnost romana Ivana Gončarova.