ZVONO NE ZVONI NI ZA KIM

"Kada sam došao kući iz skladišta auto delova – dakle, samo trenutak, to nije bila kuća, bila je to soba, soba u kući sa sobama za izdavanje – otvorio sam vrata i tamo su sedela dvojica ljudi.
„Jesi li ti Henri Činaski?“ upitao je jedan od njih.
Obojica su nosili siva odela i plave kravate i stvarno su iz-gledili vrlo slično. Lica su im bila bezizražajna, skoro žute boje. Nisu izgledali ni ljutito ni neprijatno. Ali je izgledalo da su vič-ni da dobiju ono što žele. A želeli su mene.
„Ja sam Henri Činaski.“
„Hoćeš li da obučeš kaput ili nešto?“ upitao je drugi čovek.
„Zbog čega?“
„Ideš sa nama.“
„Na koliko dugo?“
„Na dugo vremena, ja mislim.“
Nisam ih pitao ko su. Osećao sam da bi im to i te kako prijalo. Prišao sam ormaru i otvorio vrata. Njih su obojica stajali i gledali me.
„Dohvati jedino KAPUT!“
Dohvatio sam jedini kaput koji sam imao.
„Stavi ruke iza leđa.“
Uradio sam to i namakli su mi lisice. Tada su već izgledali ljutito. Čovek koji mi je stavio lisice pritegnuo ih je zaista čvrsto, zarivajući mi čelik u meso.
Ništa nisam rekao. Nisu mi rekli moja prava kao u filmo-vima.
„U redu,“ rekao je jedan od njih, „idemo...“
Pogurali su me kroz vrata pa niz stepenište. Na pola puta je-dan me gurnuo i skotrljao sam se dole. Udario sam glavom u zid ali ono što me je stvarno zabolelo bilo je kotrljanje preko lisica.
Ustao sam i sačekao ih."