Uporišta

U novoj knjizi Miloša Kovića, Uporišta, sabrani su ogledi i intervjui najboljeg srpskog istoričara mlađe generacije.

Miloš Ković daje odgovore na pitanje koje su to tačke oslonca u našoj istoriji na kojima treba da se gradi kolektivno sećanje naroda u vremenu kada se prekraja istorija Srba.

Ko rukovodi napadima na srpsko istorijsko pamćenje?

Kako se prekraja istorija moderne Srbije?

Šta treba da učinimo da nas se potomci ne bi stideli?

Potrebno je da obnovimo svoja kolektivna sećanja, praotačku veru i zavete, ono za šta Pjer Nora kaže da je, bar u Francuskoj, poodavno nestalo. Vera i emocije podstiču na akciju; u proceni stvarnosti i delovanju potreban je realizam. Spoznaja sopstvenih slabosti početak je svake pobede. Tu su zadaci akademske, sumnjičave, „kritičke istoriografije“.

Tu svoje mesto mora da pronađe i srpska diplomatija. Istorija i u tome može da pruži pouke. Srpska diplomatija je, od Karađorđa i Miloša, preko Ilije Garašanina, Jovana Ristića, do Milovana Milovanovića i Nikole Pašića, stekla određena iskustva i prikupila neka znanja. Ne živimo, naravno, u 19. veku, ali realizam u proceni interesa velikih sila i sopstvenih snaga ostaje trajno aktuelna politička veština.

Srbi toga doba umeli su da vode realističnu spoljnu politiku i da izaberu saveznike. Umeli su da uobliče svoj, srpski kulturni obrazac, da izgrade demokratski politički poredak, jaku državu i oružane snage, vitalnu ekonomiju, da ulažu u školstvo i nauku. Umeli su da odbrane svoju zemlju i svoj nacionalni suverenitet. Dvadeseti vek doneo im je i iskustva solidarnosti, socijalnog staranja i zaštite manjina. Mi smo njihovi potomci; nema razloga da sumnjamo da možemo da ponovimo i nadmašimo njihove podvige.

Miloš Ković