13 strašnih priča

Svet sočiva, ogledala, iskrivljene vizure, kojim putuju čudni putnici sa krpenim lutkama, koji su puni nemogućih ubistava bez zločina i krivca, u kome skoro da i nema natprirodnog, pa se on čini samo stvarniji i strašniji – takvim svetom je u prvoj polovini prošlog veka japansku publiku opčinio, i sada se prvi put na srpskom jeziku javlja u samostalnom izdanju, jedan od najvećih pisaca japanske popularne književnosti: Edogava Ranpo.

Edogavine misterije se, uprkos svoj složenosti zločina, interesuju pre svega za ljudsku psihologiju. Goro Akeći u priči Ubistvo na brdu D kaže: „Interpretacija može na bilo koji način izmeniti materijalne dokaze. Najbolji metod istraživanja jeste uz pomoć psihologije proniknuti u dubine ljudske duše“. Ovaj princip se može nazvati Edogavinom zvezdom vodiljom, i on ga je prirodnim tokom doveo i do dela prisutnih u ovoj zbirci. Jeza neželjenog dodira (Čovečja fotelja), iživljavanje nad bespomoćnim (Gusenica), apsurd nesputanog zločina (Crvena odaja) – u njima se obrađuju sakriveni, sramotni aspekti ljudske psihologije, a ne sadrže nužno elemente misterije. Čak i kad ih ima, pažnju čitaoca grabi pre svega jezovita atmosfera, a ne razrešenje slučaja. Ovakve priče mu s pravom daju naziv predstavnika pravca Ero, guro, nansens (erotika, groteska, apsurd)…