Rođenje tragedije

Postojanje sveta je opravdano jedino estetskim fenomenom.

Rođenje tragedije pojavilo se prvi put 1872. godine. Od predgovora posvećenom Rihardu Vagneru pod naslovom Rođenje tragedije u duhu muzike, pa do poslednjih stranica Niče objašnjava načela lepote koja su namenjena svim naraštajima. Proučavajući antičku grčku kulturu, posebno grčku tragediju pita se zašto su Grci izumeli nešto poput tragedije. Zašto su ljudi, čija se kultura inače činila tako vedrom i punom života, odjednom počeli da pišu složene drame u kojima je usamljeni pojedinac odabrao pogrešan put u životu, pa je stoga pao u milost i nemilost bogova? Niče smatra da grčki mit tragedije bezuslovno slavi život i drži se za svoju srž postojanja bez oklevanja ili opravdavanja samoga sebe etičkim principima. On je jasan izraz samoga života.

Još nikada nijedan filozof nije pisao tako lirski. Prikazao je dva boga kojima se klanjala grčka umetnost: Dionisa, boga vina i razuzdanosti, života i buđenja, radosti i delovanja, ekstatičnog osećanja i zanosa, boga instinkta, avantura i neustrašivog trpljenja, boga pesme, muzike, igre i drame; zatim Apolona – boga mira, dokolice i duševnog spokojstva, estetskih osećanja i intelektualne kontemplacije, logičkog poretka i filozofske mirnoće, boga slikarstva, vajarstva i epske poezije. Najplemenitija grčka umetnost predstavljala je ujedinjenje ta dva ideala – nemirne muške snage Dionioveve i tihe ženske lepote Apolonove.