Čopor

Moje knjige: Čopor, Kroz vatru i vodu, Za čast i slavu i Staze poraza na neki način su omaž svim onim momcima sa kojima sam ratovao rame uz rame svih „onih“ godina. One su, takođe, i posthumni omaž onima kojih više nema. Nema ih zato što su svoje živote dali za otadžbinu. Njihova imena neću pominjati iz poštovanja prema njima mrtvima, jer se kaže da mrtve treba ostaviti da počivaju u miru. Pominjanjem njihovih imena možda bih uznemirio njihove duše, koje su, iskreno se nadam, našle mir i spokoj gde god da su bile. Reći ću zato: „Neka vam je večna slava, momci moji!“ Tu slavu ste i zaslužili. Ispunili ste najveći ideal koji jedno ljudsko biće može da dosegne. Dali ste svoj život za zemlju, za narod, za slobodu i mir. Za mir u kome mi svi danas živimo.

Ova priča o „čoporu“, smeštena u četiri knjige, bila bi svakako mnogo kvalitetnije ispričana da se, recimo, ne nalazim ovde gde se sada nalazim i da sam mogao da obavim potrebne razgovore sa svima onima koji su pripadali „čoporu“ i tako sa njima podelim i osvežim brojne zajedničke pojedinosti. Nadam se zato da mi neće biti zamereno, ako sam nešto propustio ili u nečemu pogrešio, jer teško je proživljene događaje nizati onako iz glave bez podsetnika ili pomoći pojedinaca iz „čopora“.

U ovoj završnoj reči želim da naglasim da ova priča nije ispričana u celosti. Mnoge događaje sam morao da prećutim. Neke od akcija koje smo izvodili, kako na našoj teritoriji, tako i van nje, i dalje su državna tajna. Opet, neke druge operacije bolje je prećutati i ne pominjati ih. Bolje je tako. Danas, kada su promenjene životne vrednosti i kada najuzvišeniji ideal zauzima poslednje mesto, verovatno sve ovo što sam prećutao, ovi današnji političari ne bi dobro razumeli ili bi to pogrešno shvatili. Uostalom, verujem da je ovako i zanimljivije, jer nedorečenost kopka maštu i ima svoju draž. Jednoga dana, kada se kao nacija i narod osvestimo i kada se budemo vratili na pravi put, poštujući ponovo prave životne vrednosti, težeći ponovo za dostignućem najvećeg životnog ideala, izaći će dopunjena verzija ove priče. Ona koja će biti celovita i iz koje će sevideti da su se mnogo više ogrešili o nas, nego što smo mi sami grešili. Neko me je jednom pitao koji su moji najveći životni uspesi, odgovorio sam da je moj najveći životni uspeh u privatnom životu, da je to moja porodica: moja supruga i moja deca. U profesionalnom smislu, moj najveći uspeh je to što sam uspeo da, posle onog bezumnog rata iz 1999. godine i pored mnogih teških bitaka i situacija, vratim skoro sve momke žive i zdrave njihovim porodicama. S druge strane, moj najveći životni neuspeh je svakako to što se nalazim gde se nalazim. Bez obzira na sve što sam uspeo da kažem, ipak mi je bila velika čast i privilagija što sam svih „onih” godina, koje su bile sudbonosne za naš narod i naciju, bio na čelu „čopora“. Što sam imao tu životnu šansu da zajedno sa njim živim, radim, borim se, a da je život tako hteo, i da poginem. Da, na kraju krajeva, ispunim dužnost koja je stajala ispred svakoga od nas. Hvala im svima koji su mi dozvolili da koračam zajedno sa njima: Kroz vatru i vodu, dignute glave, stazama pobede, časti i slave.