1915

Branislav Nušić je najveći srpski komediograf i po tome je uglavnom i poznat čitalačkoj publici. Međutim, tokom Prvog svetskog rata Nušić se zajedno sa vojskom i narodom povlačio prema Albaniji. Sustigla ga je i velika porodična tragedija, poginuo mu je sin jedinac. Svoja, kao i osećanja celokupnog naroda, opisao je u knjizi Devetstopetnaesta: tragedija jednog naroda. Kroz sudbine malih, običnih ljudi, što knjizi daje životnost kakve nema u suvoparnim istorijskim delima, Nušić je neponovljivo prikazao ovu nepojamnu tragediju srpskog naroda, u spomen svima koji su izgubili svoje živote i za nauk budućim generacijama.

Nušićev sin jedinac Strahinja Ban borio se u Skopskom đačkom bataljonu, poznatijem kao 1300 kaplara. Poginuo je 1915, a u pismima ocu i verenici nagoveštavao je svoj tragičan kraj. „Dragi Ago, ne tuguj za mnom. Ja sam pao na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih ideala, koje smo tako složno propovedali 1908. godine“ Savremenici su zabeležili da Nušić nikada nije prežalio sina. Dugo nakon njegove smrti nije pisao komedije, a svoj bol iskazao je u proznom delu „Devetsopetnaesta – tragedija jednog naroda.“

Stranci su pisali vrlo mnogo o velikoj tragediji srpskoga naroda devetstopetnaeste godine; mi smo tek vrlo malo, te će ova knjiga biti prvi veći napis o tom događaju. U opisima stranaca je više posmatranja i saučešća, u našima mora biti više osećanja i bola. Mi smo podnosili, oni su samo posmatrali. Ako su, kojim udesom, i podelili tešku sudbinu odstupanja sa nama, oni su podneli samo fizičke ali ne i duševne tegobe. U tome bi imala i biti razlika između, knjiga koje su oni napisali i onih koje mi budemo pisali, te i ove koju podnosim čitaocima.

Mada je ova knjiga dosta opsežna, ja nisam ni pomišljao njome obuhvatiti celokupnu tragediju devetstopetnaeste godine. Beležio sam, opažao i i saosećao sam u pojavama koje su se zbivale oko mene ili doprle do mene, jer, učesnik i sam u velikoj nevolji, nisam ni mogao dalje dogledati. Moja knjiga završava u Peći, jer se tu završava i tragedija naroda. Odatle dalje nastaju tragedije pojedinaca, od kojih svaka za se zaslužuje po jednu ovoliku knjigu.

Ja ovu knjigu ne smatram kao gotovo delo o velikome događaju, te se čak i pobojavam da nije nešto pretenciozan naslov koji sam joj dao. Na tome delu, koje će se nesumnjivo jednoga dana javiti, bilo kao istorija bilo kao priča ili ep, moraće i vreme i mnogo ruku sarađivati, a ja, nudeći ovim samo deo građe, mogu biti zadovoljan ako kadgod budem smatran saradnikom na tome velikome delu koje će izložiti sve one natčovečanske napore i sve velike patnje srpskoga naroda.

BEOGRAD, marta 1920. godine
Branislav Nušić